HONEYBEEKEEPINGMAGAZINE

         Jezik prirode

Dosadicu svima ponavljanjem pcelarskih aksioma, ali smatram da onaj ko ih prihvati sa postovanjem  i zabranom krsenja, ima prava da i od pcela ocekuje isto, a one nisu ljudi i drze rec-!

Pise D.Dinic

Znam da moje uzivanje prilikom posmatranja prirodnog rojenja dolazi iz dubokog unutrasnjeg osecaja postovanja pcela. Radujem se zajedno sa njima, smatram da ljudi jos uvek nisu nenadoknadivo upropastili planetu ako pcele imaju -zelju- da se roje. E, sad, najlakse je -strazariti- na pcelinjaku i hvatati rojeve. Ispascu sad neki -partybreaker-, kao neki strogi roditelj koji se iznenada vrati pa pokvari zurku, ali nekako osecam da treba reci. Treba izvuci iskustvo iz toga, pregledati beleske, setiti se sta se desavalo u toj kosnici jos od marta meseca i sledece godine biti mudriji. Dodje mi da napisem kako je doslo vreme da je vrednije uhvatiti dva roja nego ocekivati dobru pasu i med, ali moramo da razmisljamo o racionalnom pcelarenju, pcelarenju koje kontrolisemo, zasto smo pcelari?

 Imati kosnice i biti pcelar su dve razlicite stvari. Onaj koji samo zeli da poseduje kosnice moze sebi dopustiti prirodno rojenje, dok komercijalni pcelinjaci zbog toga trpe ozbiljnu stetu.O rojenju je trebalo razmisljati jos pre desetak nedelja. Da, to je iskustvo. Prepoznati ranije!! Moze se to, vidi se po njima, samo treba znati. Kako? Ne znam. Ucim se. Nije bas pohvalno za pcelara da mu se pcele masovno roje, jeste lepo, ali nije bas prikladno. Svako ko ima kosnice je moj drug, prijatelj, kolega i saradnik, drago lice, ali nije pcelarstvo uhvatiti roj, staviti ga u kosnicu i zavrsiti posao do sledece godine, ponovo hvatati rojeve i tako u krug. Treba malo raditi sa pcelama, pratiti, uciti od njih i iskustvom preduprediti rojenje.Najvecu pometnju, po mom misljenju, su napravili pisci pcelarskih knjiga neprekidnim ponavljanjem: -Jaka drustva, jaka drustva, jaka drustva- . . . 

OK, jaka drustva, ali koliko jaka?! Kad drustvo prelazi granicu izmedju jakog i prejakog?  Smatram da drustvo od 50 i vise hiljada pcela ne donosi med. Morala bi da se dogodi izuzetno jaka i obilna pasa koja bi preokrenula namere tog drustva i naterala ga da umesto -roji se- predje u -sakupi hranu-, a svedoci smo da je takvih godina sve manje. Pricaju o njima stari pcelari, ubedjuju me kako to izgleda, ali svojim ocima je nisam video. Zato je bolje razmisliti o drzanju srednje jakih drustava, onih koji mogu da donesu viskove meda, ne bas kao najjace, ali bez rizika od prirodnog rojenja. Ovde dolazi na red iskustvo. Kako pripremiti pcele za bagremovu pasu bez rizika od prirodnog rojenja?

 Divna tema! Neiscrpna! Beskrajna, bezvremenska. Poucen proslogodisnjim iskustvom, odgovor na ovo pitanje dao sam tako sto sam na pasu odneo nesto slabija drustva. Slabija su, ali zato ih ima vise pa mislim da sam na istom. Ima nekoliko -eksperimentalno- jakih, ali ce se ona sigurno, zahvaljujuci ovakvim vremenskim uslovima, izrojiti. Glavni razlog je -guzva- u kosnici. Lose vreme utice na smanjenje pase, izletnice ili ostaju u kosnici ili donose manje kolicine nektara, mlade pcele nemaju posla, nastaje -prenatrpanost- izleganjem novih i novih pcela, drustvo se oseca jako, snazno i krece u zavrsni cin rojenja. 

Sve ovo je poznato iz literature, svako to moze da dokaze, svako je to doziveo na sopstvenom pcelinjaku, ali je meni sve to nekako -tanko-, nedostaje neka -iskra-, nesto vazno. Pricajuci sa svojim starim majstorom o losem vremenu i razlozima rojenja, majstor mi je rekao da slabo razumem pcele i da se one ne roje zbog guzve. 

-Roje se zato sto posle kise ocekuju izobilje pase- odgovori on na moje teoretisanje.  Mozda je nekome ovaj odgovor smesan, meni nije. On govori o jednom drugacijem -pcelarstvu-, pcelarstvu koje nije trazilo naucna objasnjenja za postupke pcela vec se o njima promisljalo, pcelarstvu iznad tehnologije rada, on mi govori o pokusajima starih pcelara da -udju- u nacin razmisljanja pcela, u njihove instikte i osecaje, da -dozive- pcelinju zajednicu, da je shvate. Zato ovaj odgovor ne ignorisem, razmisljam o njemu kao o zaboravljenoj vezi izmedju coveka i prirode, shvatanju da je pravo izbora i slobode dato svakom zivom bicu, o tome da smo, ususkani u komfor savremenog zivota izgubili instinkte opstanka.

 U kosnici vidimo zajednicu kakvoj bi voleli da pripadamo i mada ne razumemo sistem odlucivanja u njoj, postujemo ga, jer naslucujemo da je povrh naseg nivoa poimanja svrhe zivota. Pcelar mora da se poistoveti sa savrsenim skladom koji vlada u prirodi, da postane deo nje, da ne zivi svojim racionalnim egom, vec da uhvati ritam koji namecu nekontrolisane sile neba i zemlje. Pcela to zna, ali ne zivi, ona radi – zajednica zivi. Zajednica postoji – da bi pcela zivela. Tako nekako!Da li su mog majstora godine iskustva naucile da oseca te fine titraje izmedju pcela i prirode, nemi razgovor cije smo reci zaboravili da razumemo ili je u pravu nauka sa svojim grubim objasnjenjima? Ne znam, ali jedno je sigurno: Dokle god ima pcelara postoji -sansa- da neko ponovo nauci taj univerzalni jezik prirode !!

Kontakt david_dinic@yahoo.com