HONEYBEEKEEPINGMAGAZINE

D.Dinic
Zivot pcele

Pripovetka o zivotu jedne pcele!

Mrak je. Osecam oko sebe milione pokreta, sumova, koraka, brujanja .. . Ne mogu da se pokrenem, jedino sto mogu je da krenem napred, da pokusam da se oslobodim iz ovog kaveza, da progrizem sebi put napolje. Grickam . . . ali opet mrak. Ne volim ga, ne znam zasto, osecam da postoji nesto drugo, da nisam stvorena za mrak, da postoji nesto i izvan ovog mraka, ali mi razmisljanje prekida nekoliko poruka koje primam svojim pipcima.

Pise David Dinic

Negde blizu hiljade gladnih usta traze hranu, neki vibrirajuci ples, koji ne razumem bas najbolje, trazi od mene da odmah krenem gledajuci u nekakvu vatrenu kuglu, ali najjaci od svih, miris neke boginje, miris majke potpuno me opcinjava i daje smisao celokupnoj guzvi u kojoj sam se nasla i zadrzava me tu gde jesam. Iako sam se tek rodila ne mogu samo da stojim i posmatram sav taj neprestani rad, nekako zelim da ucestvujem.

 Mogu makar da ocistim celiju iz koje sam se izlegla, mogu makar sebe da okupam. Radim, a miris koji imaju sve moje sestre je sve jaci i jaci, dolazi kao talas. Na tren je tu. Roditeljka, lepa, snazna, opojna. Poklanjam se pred njom kao i ostale sestre. Odlazi, ali od nje znam sta treba da radim. Moram da sacekam da porastem jos malo, da sazrim. Do tada treba da pomognem sestrama koje jos rastu, da ih hranim i negujem.

Radim. Telo mi se pomalo menja, postaje snaznije, punije.Gledam starije sestre koje donose hranu i zavidim im. Jednom sam videla prugu svetlosti kroz koju izlaze. Kako su lepe kad ih okupa svetlost!! Kako su graciozne. Stalno zure, ulaze, izlaze . . . sta li ih to vuce tamo? Mene ne privlaci, pomalo me je i strah. Sad kad sam se osnazila i kad sam osetila da me privlace one najmladje, one najbespomocnije nase sestre, i da mogu svojim ustima da ih hranim, nekako se osecam ispunjeno i srecno. Samo . . . ne volim mrak. Celo moje bice se buni protiv njega.

Radim, ali nekako kao da to nije smisao mog postojanja, kao da postoji nesto sto ce zaokruziti sve ovo sto sad radim. Navikla sam se. Iako je mrak, upoznala sam svaki deo svog okruzenja. Znam gde je hrana, gde su bebe a gde starija deca. Radim, radim, radim. Osecam majku i srecem je cesto, ali ne osecam vise ono bespogovorono postovanje prema njoj. Vise slusam sestre, one odlucuju sta treba raditi. Nekako sam u iscekivanju neceg novog, neceg velikog. Nekog ponovnog rodjenja. Znam da imam krila ali ne znam kako da ih koristim. Zelim da se razmahnem, da poletim. Razlikujem starije i mladje od sebe, nekako sam zrela.

Onda odjednom neka frka, guzva, neka uzbuna, neka naredba. Svi kroz dugu, kroz svetlost. Nekoliko stotina sestara me prosto gura kroz otvor . . . Propadam u bljestavilo. Kroz neki trenutak shvatam da letim, ali izobilje svetlosti, boja, oblika i mirisa me zaslepljuju. Jedino sto zelim je da se sto pre vratim u toplinu poznate tame, ali hiljade informacija koje primam zahtevaju da zapamtim gde mi je dom.

 Vrtim se opijeno u krug polako nalazeci poznati miris svoje majke. Na ulazu me presrecu i proveravaju. Ne bih volela da sam pogresila. Nakon ovog izlaska sve je drugacije. Niko mi vise ne zapoveda, mogu sama da odaberem sta zelim da radim. Na stomaku mi se pojavljuju tanusni komadi cudesne materije od kog je sastavljena citava moja kuca.

 Neke sestre je uzimaju i oblikuju nove celije. Neke su resile da stoje na ulazu i budu stalno ljute i oprezne, da sve ispituju i proveravaju. Ne svidja mi se to, nisam ja takva. Vise mi se svidja da pomazem starijim sestrama kada dodju sa punim tovarima slatkog nektara. Privlace me raznorazni mirisi i ukusi koje donose. Uzimam od njih delic i dopunjujem svojim zljezdama, susim ga sve dok ne postane jako gust i odlazem u celiju. Varate se ako mislite da samo to radim. Cistim, gradim, hranim i strazarim, sve po potrebi, ali sve me vise privlaci spoljni svet.

Osecam da sam suvisna jer stalno dolaze nove sestre koje sve rade bolje i brze od mene, mladje su. Ne snalazim se najbolje u mraku, svi sve bolje znaju. Tek, odjednom, ugledah sestru koja plese i savrseno je razumeh. Treba joj pomoc. Resim da je poslusam. Izlazim, niko me ne zaustavlja. Zelenilo, plavetnilo, sarenilo . . . mirisi, zvukovi, toplota . . . Velika uzarena kugla mi je putokaz, prijatelj. Letim i trazim, ali tek kad osetim miris znam da sam na pravom mestu. Beskonacni niz zutih cvetova prepunih slatkog soka. Letim od jednog do drugog i sakupljam ga. Teska sam i opijena, ali stici cu do doma. Tamo ce me sacekati sestre, kao sto sam i ja nekada sacekivala druge.
Zadovoljna sam i mirna. Sve je dobilo smisao. 

Ohrabrila sam se i sama pronalazim prostranstva sa cvetovima. Naucila sam i da plesem. Zovu me izvidjacicom i to je ono sto sam oduvek zelela. Jedino sto starim, osecam da vise ne mogu daleko da odlazim. Uzivam izvesno postovanje i zbog toga mi daju najlakse zadatke. Vec neko vreme samo donosim vodu. Tu je blizu, ne umaram se.
I tako. . . Osecam da mi je kraj. Jedino sto zelim je da umrem negde napolju, na suncu, na cvetu. . . Znam, rodicu se ponovo u obliku neke od svojih sestara. Mozda cu biti strazarica, mozda polenarica . . . zato, ne brinite mnogo za mene, jer ja sam samo pcela.