HONEYBEEKEEPINGMAGAZINE

Article My Modern Met
Autor Marco Chin’s(autor ove prelepe ilustracije)

Svi vi koji ste se pozitivno izrazili o mom pisanju doveli ste do toga da me sada hvata trema kad hocu nesto da napisem!

Pise David Dinic
Te ovaj cita ujutru uz kaficu, te onaj pre spavanja za lepsi san, a ja uopste nisam imao tu nameru. Hteo sam samo da razjasnimo neke stvari, da uskladimo terminologiju, a sad moram da budem opezan, citaju ljudi. Srecom pa je sezona rojenja, te nije tesko pisati o necem tako velicanstvenom! Ima priroda svojih bisera, svojih lepota, prelepih jezera, visokih vodopada, pecina koje ostavljaju bez daha, ptica koje ljudi nazivaju -rajskim-, ali je rojenje pcela sigurno jedan od najlepsih dogadjaja koji postoje na ovoj nasoj planeti. Sam dogadjaj i nije impresivan, traje kratko, ali onaj ko razume zivot pcelinje zajednice, odnose koji vladaju u njemu, skup cinilaca koji je doveo do rojenja, ne moze a da ne ostane zadivljen. Rojenje pcela prevazilazi ljudske moralne okvire, iznad je zakona razmnozavanja mnogih zivotinjskih vrsta, oplemenjuje coveka na jedan neiskvaren praiskonski nacin.

Sve u pcelinjoj zajednici mora da funkcionise besprekorno, svaka pcela mora da da svoj puni doprinos, matica mora da bude snazna i zdrava, svi moraju da rade ka jednom cilju i kad taj cilj ostvare, kad zajednickim trudom zajednica dostigne svoj maksimum, kada svi poslovi u kosnici budu zavrseni, leglo odhranjeno, hrana zatvorena i konzervirana za dugi period i kada bi trebalo da zavlada blagostanje i radost zivljenja, kada bi ljudskim merilima gledano trebalo da se posvetimo -sami sebi-, one sve napustaju i odlaze u neizvesnost. Zrtvuju hiljade sati rada, milione letova, ostavljaju pune magacine koji bi im omogucili siguran opstanak i odlaze da produze vrstu. Nesebicno.

Zato su velicanstvene!
Da bi me razumeli i oni koji ce svoj prvi roj uhvatiti ovih dana i smestiti u neku pozajmljenu kosnicu, moramo da se vratimo u mesec januar, tamo negde na snegom pokrivenu planinu. Dok napolju duva hladan vetar i pravi smetove, u jednoj staroj, iskrivljenoj, gromom opaljenoj i poluizgoreloj bukvi, matica zaleze svoje prvo jaje. To prvo jaje dovesce do roja od 25000 pcela koga cete -skinuti- sa grane. U bukvi ima jos jako malo hrane, vetar ubacuje sneg kroz rupu, a pcele, stisnute jedna uz drugu, greju to prvo malo leglo i mastaju o mirisu dzanarike. Hoce li je docekati?

Dok svakog dana matica zaleze po neko jaje vise nego predhodnog, kroz rupu na bukvi pocinje da ulazi malo topliji vazduh. Po neka pcela se odluci da vidi o cemu se radi, odluci se i druga, klube se malo opusti, pcele dovlace blize i poslednje zalihe hrane. Nakon nekoliko dana miris procvetale leske daje prvu nadu u novi zivot. Svez polen. Matica ohrabrena ovim pocinje da zanosi jos vise, pcele, rizikujuci zivot odlaze do najblize leske. Radjaju se nove pcele. Zimske polako umiru . . .

Od nekoliko stotina zalezenih jaja, leglo pocinje da se siri. Pcele izlaze svakodnevno na sat-dva, svaki put donoseci lepe vesti. Visibaba, dren i po neki maslacak salju svoje pozdrave matici. Ona odgovara prelazeci na susedni sat i zalezuci sve vise i vise jajasca. Svaku celiju pcele prvo ciste i poliraju, svaku larvu neguju i hrane, svaku kap nektara brizljivo sakupljaju, svako zrno polena planski odlazu. I tako million-miliona puta. I tako nepekidno. I danju i nocu.

Kada procveta dzanarika, matica vise nema obzira prema pcelama. Zaleze neverovatan broj jajasca dnevno. Pcele joj odgovaraju donoseci prve kapi nektara koje su -visak- i odlazu ga iznad legla, potiskujuci maticu da polaze jajasca sve nize i nize prema otvoru na bukvi. Legla vec ima mnogo, ali stare, zimske pcele su iscrpljene, prezivele su sve strahote dugih zimskih noci i svakoga dana se sve manje njih vraca u bukvu. Cini se da nesto nije u redu, da neko nesto pogresno radi, pcela je sve manje, a obilje cvetova zove na zurku.
Trenutak nesigurnosti prolazi, mnogo novih pcela se iznenada pojavljuje u bukvi, a umesto da matica na njihovo mesto zaleze jajasca, pcele je zbog obilja koje vlada preduhitre i njihove celije pune svezim nektarom.

Mlade pcele zele da pomognu matici i u svakoj preostaloj supljini bukve izgradjuju novo sace koje matica krisom zalegne, ali pcele su neumoljive i polako zatvaraju med zauvek onemogucavajuci matici da povrati svoje prvenstvo. I tako danima. Cisti, poliraj, strazari, gradi, leti, donosi, preradjuj, prenosi, hrani, neguj . . . 

Zasto? U cemu je smisao svega ovoga? Dokle ovako?
Situacija u bukvi polako izmice kontroli. Meda je sve vise, matica jedva da ima gde da polozi po neko jajasce, pcela ima previse, guzva je, a hiljade novih pcela ceka da se izlegne svakoga trenutka. Matica nailazi na jednu pomalo cudnu celiju, lici na zvoncic. Ranije nije bilo tako primamljivo, ali sada, nemajuci mnogo izbora polaze jajasce u nju. Ima takvih nekoliko, skroz na dnu saca, gotovo na samom izlazu. Zalegnuce i njih, za svaki slucaj. Nesto je ne hrane dobro ovih dana, smrsala je malo.
Odjednom, cela ta guzva se utisa, sredi.

 Citava supljina u bukvi je puna meda, sace je svuda izgradjeno, leglo je odhranjeno, zatvoreno. Nesto se ceka! Nesto se dogovara! Neke pcele pokusavaju da progrizu rupu, da je prosire, neke jedu med iako nisu gladne, neke ne skidaju vostana ogledalca sa sebe. Cuje se neko neuobicajeno brujanje, nesto cega ranije nije bilo. Neko cudno raspolozenje obuzima zajednicu. Tajna se polako otkriva odabranima. Sutra, u podne, odlazimo na put. Gde? Jos ne znamo. Zasto? Mnogo nas je ovde, a jos ima puno njih koje treba da se izlegu. Ali to do sada nismo radile? Nismo, ali sada hocemo. Zasto? Idemo da probamo da zivimo ispocetka, nema vise ovde sta da se radi, a nas zovu -radilice-, znas! Mogu li i ja sa vama, svidja mi se nekako ta ideja?

 Naravno, samo prati maticu kada sutra krene napolje.
Sutra, tacno po dogovoru, na vrhuncu svoje slave i snage, u izobilju i bogatstvu, onda kada je sve moguce postici sa lakocom, onda kada niko ne bi napustio ono sto je sa teskom mukom gradio predhodnih meseci, ostavljajuci sigurnost onima koje nicim nisu doprinele komforu u kojem ce se roditi, veselo pokazujuci da su iznad svake sujete, ne zaleci ni sekunde za ulozenim radom i toplim domom koji su stvorile, samo nekoliko puta oblecuci oko bukve u znak pozdrava – odlaze!

Neki buduci pcelar ih pronalazi na grani gde su privremeno sletele dok ne pronadju novi dom. Nije im to bio plan, ali sanduk nije los, ima i nekog zapocetog saca, mozda se ovde moze ziveti. Jedan u belom nas mnogo zagleda. Da nisam ovako debela i puna meda rado bih ga ujela. Kako li ce nam ovde biti? Ko zna, videcemo . . . Samo da se ovaj u belom previse ne petlja!!